Мада су први знаци школе у Бојнику забележени још у време владавине Александра Обреновића, додуше у приватној згради, прва званична школска зграда изграђена је на месту садашњег дела школске зграде око 1890. године, поред полусрушене турске џамије. Први учитељ те нове школе, за чији се рад старала држава био је Богољуб Вукадиновић.
Ратни вихор није мимоилазио школу. Године 1915. школска зграда је спаљена. Српска војска је у то време одступала за Албанију, па је школу запалила српска војска јер је у њој била смештена топовска муниција. За време Другог светског рата школа није радила од 1941. до 1944. године. Иста је демолирана и паљена 17. фебруара 1942. године када је и извршено велико стрељање родољуба од стране бугарских фашиста.
С годинама школа је расла и развијала се тако да од 1952/53. школске године школа прераста у осмогодишњу.
Временом су и по осталим селима почеле да се граде школе. Тако је 27. 12. 1972. у регистар Привредног суда у Нишу, школа први пут уписана, а општина заведена као оснивач.
Школа у Бојнику као осморазредна је матична, а у околним селима су њена издвојена одељења, тако да је данас ОШ „Станимир Вељковић Зеле“ матична школа са 9 издвојених четвороразредних школа и то у Придворици, Ђинђуши, Лапотинцу, Плавцу, Зелетову, Доњем Коњувцу, Црквици, Каменици и Мрвешу.
Мисија наше школе
Да даљим унапређењем наставе и учења подстичемо свестрани развој личности ученика, задовољавање интересовања и потреба уз уважавање различитости и неговање духа међусобне толеранције.
Ту смо да својим знањем и искуством пробудимо нова интересовања, развијамо позитивну мотивацију за учење и рад, подржавамо лични развој ученика и наставника као и да подстичемо стваралаштво кроз практичан и креативни рад.
Ми смо школа која негује позитивне вредности у духу међусобне толеранције, уважавања и не насиља. Захваљујући тој чињеници тврдимо да постоје добри услови да ниво безбедности и сигурности ученика у школи буде унапређен на још виши ниво.
Школа смо која има добру сарадњу са родитељима где такође има простора за побољшања и још бољу комуникацију.
Где желимо да стигнемо?
Визија наше школе
Желимо да наша школа постане савремена, добро опремљена школа са функционалним наставним средствима, уз још бољи квалитет наставе и учења по свим сегментима (од планирања и припремања, наставног процеса, учења до праћења напредовања ученика), где ће ученици стицати квалитетно образовање које ће примењивати у даљем школовању и раду.
Желимо школу у којој ће настава још више бити у складу са индивидуалним могућностима и потребама ученика, школу у којој ће се настава и учење одвијати кроз веће подстицање и развијање физичког, емотивног, интелектуалног, еколошког и естетског развоја.
Желимо отворену, безбедну, савремену, мултикултуралну,ефикасну, квалитетну и демократску школу, школу која ће бити у могућности да понуди ученицима велики број разноврсних садржаја, како у наставним, тако и у ваннаставним активностима и тиме атмосферу у којој ће бити више солидарности и другарства а мање конфликата.
Хоћемо још бољу и квалитетнију сарадњу са родитељима у свим сегментима живота и рада школе.
По њему носимо ме
Станимир Вељковић Зеле рођен је у Лесковцу 28. јуна 1919. године, а умро 13. априла 1942. године у Југовцу код Прокупља. У слободарској Пустој Реци близу Бојника на питомој благој узвишици налази се Зелетово, раније Суво Поље, по предању и казивању људи некада Прасковац. У њему живе мештани досељени са планине Ђерман код Трговишта и извора реке Пчиње. Њих, као и све људе Пусте Реке краси изузетна особина да изнад свега воле слободу и све што живот чине људским и човечанским.
У таквој средини 28. јуна 1919. године родио се један од најистакнутијих бораца за слободу – Станимир Вељковић Зеле. И у датуму његовог рођења има симболике: родио се на Видовдан, за српски народ дан ратника, у сељачкој породици у којој ни за децу није било одмора.
Године 1926. Станимир је пошао у основну школу у Бојнику. Његов први учитељ био је Младен Савић, који се према деци односио не само као васпитач већ и као родитељ. У школи је међу вршњацима предњачио Зеле добијајући епитете најбољег, највреднијег и најмарљивијег ученика. Од првих дана школовања напајао се идејама и слободарским духом.
На предлог учитеља Младена Савића родитељи су га уписали у лесковачку гимназију. Станимир Вељковић Зеле је у новој средини приступио скоројевићима прихватајући њихове идеје и програм за животно опредељење: супротставити се носиоцима неправди и тираније и борити се за бољи и срећнији живот.
Љубав према књизи и писању мотивисала га је да се учлани у литерарну дружину „Вуловић“, коју су у лесковачкој гимназији држали скоројевићи – позната имена комунистичке омладине.
Родитељи нису имали довољно средстава за Станимирово школовање, па је он подучаво школске другове из богатијих породица помажући им да савладају градиво, а помоћ је пружао сиромашним ђацима због чега је посебно био омиљен у школи. Због запажене активности биран је у руководство СКОЈ-а Гимназије који се кроз све видове активности супротстављао деловању Љотићеве омладине.
После завршене гимназије, због недостатка новца, Зеле се ванредно уписује на Правни факултет у Београду, али и даље остаје партијски повезан са активом у Лесковцу. Непрекидно је у друштву истакнутих и прекаљених комуниста – Косте Стаменковића, Милета Тодоровића, Благоја Николића и других чланова КПЈ. Због истакнутих деловања у скоројевској ораганизацији убрзо је примљен у Комунистичку партију Југославије, а затим и секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Лесковац и укључен у чланство Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију 1941. године.
Уочи Другог светског рата Зеле Вељковић активно ради на припреми народа за одбрану од фашистичке најезде по градовима по јужној Србији: Нишу, Алексинцу, Соко Бањи, Ражњу. Он учествује у формирању Озренског, Топличког, Сврљишког-нишавског, Бабичког и Јабланичког одреда. Као руководилац у одреду био је цењен међу борцима и у народу. Непрекидно се кретао по терену који су држали НОП одреди југа Србије. На једном од таквих задатака, приликом прелаза из Топлице у Пусту Реку и Јабланицу, 13, априла 1942, године са ратним друговима Милошем Мамићем, Милованом Младеновићем, Угљешом и Милојицом Прелићем после издаје опкољен је од бугарских фашиста у Југовцу, недалеко од Прокупља. Четвораца храбрих бораца пружали су у неравноправној борби жестоки отпор. После вишечасовне борбе Зеле креће први у пробој, за њим и ратни другови. Двадесетак метара од потока бива смртно рањен у својој 23-ој години живота.
За народног хероја проглашен је 14. децембра 1949. године.